Драган Мојовић (1942–2001) био је истакнути српски сликар чији рад повезује изражајно сликарство и концептуалну уметност. Образован као технолог на Универзитету у Београду, у свет уметности ушао је неконвенционалним путем, брзо стичући признање почетком седамдесетих година. Његов рад први пут је запажен на Октобарском салону у Београду, што је означило почетак значајне уметничке каријере.
Током наредних деценија, Мојовић је излагао широм Југославије и у иностранству, учествујући на значајним манифестацијама, укључујући Бијенале у Венецији. Његова пракса проширила се изван сликарства на мултимедијалне и перформативне акције, истражујући теме природе, симболике и космологије.
Комбинујући визуелну снагу и филозофску дубину, Мојовић је развио препознатљив уметнички језик који му је обезбедио трајно место у савременој српској и југословенској уметности.
Дуга верзија (главни текст)
Драган Мојовић (1942–2001)
Драган Мојовић, истакнути српски сликар, рођен је 1942. године у Београду, Србија, где је завршио основно и средње образовање. Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду, а извесно време студирао је и филозофију на Филозофском факултету истог универзитета. Иако је његово формално образовање било у области технологије, Мојовићеве стваралачке склоности постепено су га усмериле ка свету уметности. Професионално је радио као технолог, али је сликарство током читавог његовог живота остало средиште његовог интелектуалног и уметничког ангажовања.
Мојовић је почео озбиљније да се бави сликарством још као студент, похађајући познату школу сликања „Шуматовачка“ у Београду. Његов изузетан таленат убрзо је постао очигледан, па је већ почетком седамдесетих година привукао пажњу уметничке јавности. Ликовни критичари први пут су запазили његов рад на изложби „Нови романтизам као уметност узнемирења“, представљеној на Октобарском салону у Београду, једној од најзначајнијих изложби савремене уметности у региону. Овај наступ означио је почетак Мојовићеве јавне уметничке каријере и утврдио га као препознатљив и перспективан глас на југословенској уметничкој сцени.
Његова прва самостална изложба одржана је 1976. године у Галерији Народног универзитета „Коларац“ у Београду. У годинама које су уследиле, Мојовић је приредио бројне самосталне изложбе у Југославији и иностранству. Његова дела излагана су у Београду (1980, 1983, 1991, 1994, 1996), Новом Саду (1978), Љубљани (1979), Паризу (1982, 1997), Зрењанину (1986), Сомбору (1986), Сарајеву (1987), Зеници (1987), Чачку (1989), Охриду (1990), Аранђеловцу (1992) и Приштини (1995). Кроз ове изложбе постепено је изградио репутацију сликара чији рад спаја изражајан визуелни језик са снажном концептуалном димензијом.
Поред самосталних изложби, Мојовић је учествовао и на бројним групним изложбама широм Европе, Азије, Северне Америке и Океаније. Његова дела излагана су у градовима као што су Београд, Милсборо, Сарајево, Загреб, Грац, Венеција, Велингтон, Оукланд, Роторуа, Крајстчерч, Лисабон, Норич, Даблин, Манчестер, Килкени, Ријека, Софија, Клуж, Пекинг, Нанкинг, Бања Лука, Варшава, Вроцлав, Харлем, Москва, Линебург, Франкфурт, Никозија, Стокхолм, Намир, Будва, Карловац, Пореч, Лимасол, Аранђеловац, Пожаревац, Вршац и многим другим. Овако широка међународна присутност сведочи о широком признању његовог уметничког доприноса и значају његовог рада и изван регионалног културног оквира.
Мојовић је такође учествовао на више значајних међународних и националних уметничких манифестација, међу којима су Бијенале у Венецији, Међународно бијенале оригиналног цртежа у Ријеци, Тријенале југословенске уметности у Београду, Октобарски салон у Београду, Ликовна јесен у Сомбору, Бијенале југословенског акварела у Карловцу и Меморијал Надежде Петровић у Чачку. Ове манифестације окупљале су неке од најзначајнијих уметника тог времена и имале важну улогу у обликовању савременог уметничког дискурса тог периода.
Поред сликарства и изложби, Мојовић је развио и низ мултимедијалних и перформативних уметничких акција које су спајале визуелну уметност, симболику, ритуалне елементе и интеракцију са простором. Међу њима су пројекти као што су „Оплођење средишта“ (Impregnation of the Center), који је подразумевао сађење кедра у месту које је означио као „Центар света“ у Београду и паљење свечане ватре; „Солстицијумски ватромет“ (Solstice Fireworks, 1980); „Посвећење пролећа“ (Consecration of Spring); „Еквинoцијумско пошумљавање“ (Equinox Afforestation, 1981); „Проширење средишта“ (Expansion of the Center); „Успостављање интернационалног центра света“ (Establishment of the International Center of the World, 1982); „Обнова центра света“ (Restoration of the Center of the World, 1984); „Доказ центра света“ (Proof of the Center of the World, 1992); и „Освећење центра света“ (Sanctification of the Center of the World, 1993). Кроз ове пројекте Мојовић је истраживао однос између уметности, природе, мита и симболичке географије, стварајући дела која превазилазе границе традиционалног сликарства и улазе у поље концептуалне и еколошке уметности.
У свом сликарству Мојовић је развио препознатљив визуелни језик који одликују изражајне форме, симболичка иконографија и снажно интересовање за архетипске и космолошке теме. Његова дела често истражују однос између појединца, природе и универзума, одражавајући фасцинацију циклусима времена, елементарним силама и идејом „центра“ као метафизичке тачке равнотеже. Комбинујући фигуративне назнаке са апстрактним структурама, његове слике стварају просторе који су истовремено митски и контемплативни, позивајући посматрача да размишља о дубљим егзистенцијалним и културним питањима.
Концептуална димензија његовог рада била је тесно повезана и са ширим уметничким кретањима касног двадесетог века, посебно са онима која су настојала да повежу сликарство, перформанс и еколошку уметност. Интегришући ритуалну симболику, природне елементе и просторне интервенције у своју уметничку праксу, Мојовић је проширио традиционалне границе сликарства и поставио свој рад у шири дијалог између уметности, филозофије и културне антропологије.
За своја уметничка достигнућа Мојовић је добио бројне награде и признања. Међу њима су награде на 11. Бијеналу младих уметника у Ријеци (1976), 6. Тријеналу савремене југословенске уметности у Сомбору (1977), 6. и 7. Међународној изложби оригиналног цртежа у Ријеци (1976, 1977), 10. и 16. Меморијалу Надежде Петровић у Чачку (1978, 1990), 20. Анале у Поречу (1980), на изложби „Уметност и екологија“ у Марибору (1980), на изложби „Из атељеа београдских сликара“ у Београду (1980), на 2. Интербифепу у Тузли (1984), на 20. и 25. Октобарском салону у Београду (1984, 1989), на 3. Бијеналу југословенског акварела у Карловцу (1985), на 5. Меморијалу Милене Павловић-Барили у Пожаревцу (1993), као и Гран при на 4. Међународном бијеналу минијатурне уметности у Горњем Милановцу (1996).
Добитник је и две посебно престижне награде: награде „Јосип Рачић“ листа Вјесник у Загребу (1979) и награде „Владислав Рибникар“ листа Политика у Београду (1980), које су признале његов значајан допринос савременој југословенској уметности.
Драган Мојовић преминуо је 2001. године, оставивши за собом богато и препознатљиво уметничко наслеђе. Кроз своје слике, концептуалне пројекте и перформативне радове, изградио је оригиналну уметничку визију која и данас привлачи пажњу историчара уметности, истраживача и публике заинтересоване за развој савремене српске и југословенске уметности.