Уверење о постојању, стечено свакодневним упражњавањем живота, заснива осећање времена као бесконачног понављања бесмислености свакодневља. Свакодневни допринос општем порасту бесмисла - привидној извесности стеченој пуким истрајавањем у једноликој навици живљења - ствара атмосферу у којој се осећање времена губи; јер, ако су подједнако празни, каква је разлика између јуче, данас и сутра? У свакодневљу недостаје потребна мера за разликовање Стварног и Мишљеног. Једноликим понављањем живота-ради-смрти, читавим подручјем свеукупног постојања у времену шири се безмерна непрозирност: видети значи схватити, али како да с-хватим време које ме потпуно обу-хвата? Услед неизразликованог подмета и предмета, свакодневље запада у стање невидљивости. Једва приметну границу између свакодневља и смрти разликује још само дрхтава нит пулса: математика крви упућује на својство непрекидности као најмањи заједнички садржалац Стварног и Мишљеног. Тако се, готово само по себи, намеће поређење појма времена са разговетним током мишљења као редоследом јасно издвојених чинова пажње, упоредивих са бројањем. Као означитељ свакодневља узеће се, стога, низ природних бројева: 1, 2, 3 ... , чији алгоритам одговара једноликом току свакодневног времена. Једногласност свакодневља и природног бројног низа допушта, даље, да се у произвољном моменту с одбројавањем времена отпочне од јединице, што се дефинише као Почетни Догађај. Из те порођајне тачке са лакоћом се даљим увремењавањем: 1, 2, 3 ... , простор свакодневља успоставља до произвољне дубине времена; у њој се сада пројектује гранична тачка (бес) перспективног понављања пустих дана: то је Коначни Догађај, претпостављени почетак следећег одбројавања. Увремењавање је тиме дефинисано као утапање свести у уређен низ неизбежних могућности, које су бројањем доведене до израза. Од Почетног до Завршног Догађаја, протеже се празан простор бесмисленог свакодневља, разапет између двеју тачака недогледа названих прошлост и будућност. Тај је простор количински одређен као избројано свакодневље, при чему је број употребљен као означитељ времена. Бесконачно велика количина бројева који се равномерно увећавају, сваког тренутка за један, чини природан бројни низ довољно пространим за обухват велике количине времена. Увремењавањем се свакодневље подвргава бројчаној контроли, као мери принудне заштите смисла Постојећег. Али, над свим и даље зјапи бесмислени свод. Принцип бројног поретка и контроле не начиње питање смисла, већ искључиво организује противотпор притиску празнине истоврсним начином, истичући у први план практично прилагођавање свакодневљу ради сналажења у условима слабе видљивости. Али, заиста, шта се то види погледом на сат? Шта означавају бројеви увремењеног часовничког простора? Сравњивањем са бројном скалом, означен је низ појединачних дана, и даље свих безличних: ред не производи садржину. Увремењавањем је свакодневље само споља одређено као количински однос простора бројитеља према бројаном простору. Такав количник означава тек стварање облика изградње времена: количински, број није ништа друго до научно оруђе које приморава на рачунање и искључује сваку аритмософију. Али, број није пука ознака; више од свега, он је основни праоблик свести о постојећем: колико ознака, толико и само значење Свеукупног. Као ознака, број дејствује количински, снагом уређеног мноштва у понављању безличних јединица изградње алгебарске куле у ваздуху. Квалитет броја, међутим, испољава се у облику и садржају природних РИТМова, као унутарње значење појединачно оличеног броја, па је тако оживотворен на дословно аРИТМетички начин. Док бројеви количином формално описују стварање грађе времена, својим ритмичким својствима они производе садржину грађења саме стварности времена. Број количином разликује свакодневље, али сама бројчана мрежа остаје неизразликована. Разликовање бројева као означитеља празних дана, представља такозвано раз-разликовање, које ће се назвати развремењавањем. Ако се увремењавање одреди као аритметичко овансебљење, развремењавање ће бити разумевање уређености успостављене атмосфере, које нас доводи к себи. У свакодневним условима, долазак к себи назива се Догађај, и дефинисан је као самосвест о непосредној присутности. По дефиницији, увремењени простор није непрекидан, већ је изграђен као ,,динамички стакато", изозначен природним бројевима, у коме свака тачка собом носи неиспуњену могућност догађања. Стога је могуће да се у произвољној тачки, бројањем увремењеног простора, било кад успостави сопствено гледиште. Када се то учини, свакодневље је дефинисано као геометријско место тачака подједнако бесмислених у односу на тачку гледања која се назива презент. Тиме је извршено пра-раз-разликовање, и отворени видокруг празнине временског окружја показује се као страност, сасвим различита од успостављеног стожера свести. У освојеној тачки присутности средишта свакодневља, упосебљена свест открива сопствену, новорођену стварност. Изван те чисте стварности, појам реалног губи јасан смисао. Освајањем презента, свакодневље се укида као свет без мере. Сада је то подручје освајања смисла увремењености, у чијем средишту присуством напрегнуто стрчи отелотворена свест. Само по себи, ово првобитно стање присуства испољава онострани квалитет јединства прапочетног времена и указује на безвремену сталност питагорејског ритма "кретања без кретања", као крајњег значења развремењавања. Мера развремењавања, дата ритмом раз-разликовања, одређена је чињеницом да у подручју свакодневља догађање, по дефиницији, не може да буде безмерно често: ако би се догађаји низали са неограниченом учесталошћу, догађало би се стално стање будне самосвести у безвременој вечности; но, пошто је у првом разликовању, пулсом успостављена извесност о постојању у свакодневљу, оваква претпоставка отпада, заједно са могућим последицама. Најмање растојање између два узастопна догађаја одређено је, стога, дужином међупреображаја својстава двају суседних природних бројева. Развремењавање упућује, тако, на аритмософију и мета¬физичку акцију обнове чинова стварања света, којом се искушава праосећање целине, и успоставља вечити образац догађања: значење броја чини проходном пограничну област физике и метафизике. Бројеви нису измишљене разумске творевине, већ природне појаве. Уткани су у саму основу Постојећег, као принцип јединства (1), поларности (2), дејства (3), симетрије (4), средишта (5), те су у стању да доведу до израза оно што другојачије не може да се искаже: значење бројева заснива најопштији начин унутарњег описа свеукупних појава. Начела целовитости (1), поделе (2), зачетка (3), равнотеже (4), обнове (5), итд. до те мере су општа места, да их то чини неопазивом основом свакодневне подразумљивости. Иста таква сраслост у Појавно, чини и време невидљивим: још једна потврда изоморфности броја са временом. За чупање подмета из слепила непосредне близине, најделотворнији је начин управо развремењавање. Оно отпочиње пробојем интегралног кола свакодневне увремењености: на освојеном пољу слободне територије свести, на видело тада излази законитост развоја смисла свакодневног времена. Ходом развремењавања у нумеричком ритму стварања и растварања свакодневља кроз обнову филогенетске праслике еонског времена, дешава се свеобухватни ритам дисања Свеукупности. Развремењавање је тако проширило област видљивог присуства на целокупно подручје бројчано омеђене Свеукупности. Раз-разликовани све до основних ритмичких праобразаца, бројеви се видљиво исказују сликама њихових значења, које у исти мах представљају значење тих слика: поредак Постојећег изложен светлости свести поприма облик трајно присутног времена; време не тече, оно се догађа одједном, на сваком месту.
Драган Мојовић
О сликарству Драгана Мојовића није лако писати. Коликогод одбацивали „Прокрустове постеље” као облик репресије према слободи неконвенционалних ставова, свака интерпретација нужно подразумева систематизацију и класификацију као упориште критичког мишљења. А Мојовићево дело нам стално измиче. И кад се учини да смо га обухватили чвршћом и прецизнијом дефиницијом, њене контуре бледе. Овај слободно или неакадемски формиран сликар, инжењер технологије по професији, ушао је у уметност споредним путем али на велика врата. Запажен већ од прве самосталне изложбе 1976. год. у Коларчевом универзитету и прихваћен од дела критике чији је утицај пресудан на токове седамдесетих година, Мојовићев успон је без преседана у српској послератној уметности. У току протеклих десетак година примио је, ваљда све ласкаве награде резервисане за уметнике његове генерације: награду за сликарство на XI. бијеналу младих у Ријеци, награду X меморијала "Надежде Петровић" у Чачку, Вјесникову награду ,"Јосип Рачић'", награду Политике ,„Владислав Рибникар" ... И само годину дана после самосталне изложбе нашао се у најоштријој селекцији југословенске уметности у оквиру међународне изложбе поводом конференције о европској безбедности у музеју код Ушћа. И више него што говоре награде, сваки нов наступ Мојовића као да обавезује да према њему утврђујемо сопствене домете и однос према уметности уопште. А, та привилегија, резервисана је свуда за узак круг стваралаца. Рана Мојовићева платна припадају естетици нове фигурације - ако моменат структуре и ликовну грађу учинимо примарном за дефиницију. Али овај почетни веризам и илузионизам садржао је један интелектуални набој и понирање у егзистенцијално, а склонишћу у тражењу смисла и значења превазилазио хладну, имперсоналну и десемантизирану праксу великих узора и непосредних домаћих резултата. Показаће се да је то ембрион менталног приступа стваралаштву које, укључујући филозофију, астрономију, физику, екологију и др. проширује у духу постмодернизма границе уметничког, штафелајски илузионизам употпуњује специфичним ,,реизмом", служи се традиционалним сликарским средствима али и инсталацијама, интервенцијама у природу и урбаном пејзажу, акцијама и - језиком. У годинама духовне посустајалости и помодног порицања смисла уметности и призива смрти, Мојовић је инисистирао на њеној тоталној обнови. Доводити ове садржаје у везу са концептуалном уметношћу или их чак с њом поистовећивати представља contradictio in adjectum, јер Мојовић оперише артифактама а они су имкомпатибилни са начелима постпредметне уметности и конкретним поетикама. Ипак, због наглашене менталне природе стваралаштва, Мојовићево дело имплицитно подразумева концептуалну уметност, бар, у мисаоним сферама где идеје предходе свакој каснијој дефиницији. Типичан представник уметности седамдесетих година, није био склон да прихвати сапутништва или уђе у еклектицизам, а, асимилирајући или преображавајући шири спектар идеја постмодерног доба, дошао је до свог говора којим се довољно супституише оргиналност појава које претходе или теку паралелно. Одвојити Мојовићево сликарство од вербализовања сопствене праксе је немогуће, и то је, вероватно, разлог више што је повезиван са концептуалном уметношћу. У сразмери у којој шеме, текстови, фотографије и сличан материјал служе у концептуалној уметности за дефиницију њене синтаксе и на мање као средство комуницирања, Мојовићеви трактати употпуњују презентативност дела. Њихов солипсизам треба ставити у функцију дела: Мојовићев сцијентизам је елементаран, досократовски у филозофском смислу, утопијски и магичан, као што су његов ониризам и поетичност рационално систематизовани. На том противречју грађен је овај опис који по мени обележава највеће домете српског постмодернизма.
Зоран Маркуш