На самом дну ока, уместо сунца, има један мали светао отвор. Пронађи га, и разоденут од тела прођи кроз њега у свом сићушном мехуру свести. Испразни себе са друге стране погледа на наличје психичког омотача који називаш ”ја” па тихо слети на провидну опну великог плавог ока које називаш ”небо”. У средишту твоје задубљености спајају се тада два краја очног вида затварајући пун видокруг око тачке доласка к себи. То је трен када се самосусретом погледа рашчараваш од проклетства дуализма и увиђаш обману подвајања на предмет и подмет гледања. Око тебе и у теби освиће тада умна светлост уједињеног простора у коме је укинута разлика између споља и изнутра, бистра светлост неизразликованог простора који се не садржи ни у себи ни ван себе, кликтава светлост распростореног простора што се протеже на обе стране видног поља. У том предвечном завичају вида почиње кристализација исконског трептаја плаветнила у облике који су из лудила подвојености дошли к себи да благовесте о простору у коме је поглед исто што и загрљај. У тим облицима трепери одјек непрекинуте једноте суштог простора подастртог испод привида свакодневне видљивости дуалистичког опросторења. Причести се њима разбуђеним оком у радосној молитви захвалности Творцу за свети дар светлости умног виђења, и док озарен у тишини клијаш, уписани круг неба у себи докончај, светлошћу опчињен овансеби се, издахни: ”нека буде јутро” и ево јутра.
Драган Мојовић
Сфера је по много чему најсавршенија форма. У димензији нашег света, може да се преметне, посуврати и као рукавица замени лице својим наличјем. Сфера дводимензионалног света, кружница, то не може. У нашем тродимензионалном простору ипак је тесно, готово скучено, за друге форме. Торус се криви, а знамо да у својој правој околини, четвородимензионалном равном простору, тог кривљења нема. Клајнова површ, пројективни простор и друге наоко парадоксалне једностране површи, морају саме себе пресећи да би се материјализовале у нашем свету. Сродне форме постоје у свим димензијама. Неке од ових форми претендују да у оквиру физике дају ”коначне” одговоре на ”последња” питања о физици нашег света. У Максвеловој визији као чворови електрицитета, у Ајнштајновој теорији гравитације обогаћеној метриком, ове форме се увијају, криве, ”таласају” и трпе метаморфозу из једног облика у Други. Да, наравно, ми математичари имамо наше “магичне” инструменте: кохомологије, квадратне форме, спектралне низове, наше хомотопије и изотопије, и тролистнике и хирургије, и фибрације и хомотопске лимесе, помоћу којих много сазнајемо и много ”видимо”, па ипак, пред сликама Драгана Мојовића стојимо задивљени и зачуђени као новорођени људи.
Раде Живаљевић